AMUR BELI
kinez
1 m
30 kg
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Beli amur potiče iz tokova reke Amur iz velikih reka i Kini i Sibiru. U naše vode prenet iz Mađarske u ribnjake,a odatle se proširio u Dunav i njegove pritoke. Hrani se vodenim biljem i to u velikim količinama.
Opis i građa
Beli amur je biljožder sivozelenih leđa i bokova sa svetlijim trbuhom i sivim perajama. Vretenastog je oblika.Amur od 50 kg, na primer može da bude dug i do 2 m, a prosečna lovna težina mu je od 3-12 kg.
Razmnožavanje:
Mresti se na peskovitim terenima u dosta jakoj struji a njegova ikra mora putovati zajedno sa strujom da bi se oplodila. Plodnost ženki je zapanjujuća, čak i do milion komada ikre. Za razvoj ikre i mrest potrebna je temperatura vode preko 37 stepeni celzijusa, tako je u našim uslovima njegov mrest za sada samo veštački.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se težim ribolovačkim priborom sa najlonom 0,50 mm, šaranskim udicama. Tanje najlone kida kao odšale. Štapovi bezuslovno moraju biti puni, nikako šuplji. Sitniji amur prema prvim iskustvima zagrize i glistu na udici ili valjčiće od hleba umešane sa polubarenim lišćem celera, spana&263;a, zelja, deteline. Oni krupniji dolaze na mahovinu koja se hvata po kamenju i drveću potopljenim u vodu. Rado grize i svilu mladog kukuruza, list deteline, mladi kuvan kukuruz. Lovi se na dubinske mamce, ali više uspeha imaju oni koji ga čekaju na plovak, sa mamcima u srednjim slojevima. U skorije vreme od mamaca se koriste boili.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
divljak - C. c. morpharegina 
ribnjački, golać, unger - C. c. morpha hungaricus
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
podust, štupser, rijac, tintaš, šljivar, škobalja, jatnik
Opis i građa:
Po leđima je crnozelen, po bokovima i trbuhu srebrnobeo, leđno peraje je sivo, a ostala su crvenkasta, imaizrazitu, naprijed stršeću njušku. Repno peraje obrubljeno je tamnom ivicom. Telo je izduženo. Glava imakarakteristične usne, prilagođene struganju hrane sa kamenja. Usta su postavljena nadole ispod ovećeg nosa.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Navike, stanište, rasprostranjenost
Opis i građa:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
BANDAR
buljež, grgeč, okan, kokelj, kostrež, ostriž
Max dužina: 50 cm.
Max težina: 2 kg.
od marta - do aprila.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari
Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.
Opis i građa:
Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.
Razmnožavanje:
Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog podrućja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.
U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili većinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.
Mamci i pribor za lov:
BAS
pastrmski grgeč
60 cm.
10 kg.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Pastrmski grgeč ili bas, je riba koja kod nas nije dovoljno ispitana. Ne zna se zašto se zove pastrmski grgeč, jer iako mu u imenu stoji salmonid, on ne pripada salmonidima. Najbliži rođak mu je sunčanica i pripada istoj familiji. Masovnija pojava basa u kanalskom sistemu Bačke privukla je mnoge pasionirane varaličare u potragu za tom atraktivnom grabljivicom. Mnogi od njih se sreću po prvi put, ali već ima i onih koji dobro poznaju njegovu ćud, staništa, način ishrane... Iskusni varaličari vrlo brzo nalaze najbolja rešenja, ali mladima i početnicima treba pomoći, pogotovo oko izbora varalice za lov na basa. U Vojvodini ima mnogo kanala na kojima se može varaličariti. Grubo se mogu podeliti na manje, čija je širina vodenog ogledala 10-20 m i dubina 1,5-2 m i veće, plovne kanale čija je širina vodenog ogledala 50 i više metara, a dubina i do 4,5 m. Na preseku svi kanali imaju trapezni oblik. Obrasli su gustom podvodnom vegetacijom, lokvanjem, drezgom i različitim vrstama algi. Priobalni pojas i potopljene bankine obrasli su pojasom guste trske cija je širina 2-4 m. Taj pojas štiti obalu od erozivnog delovanja talasa.
Bas se kreće i zadržava u zatravljenim delovima vode, najradije oko velikih okana u drezgi i u zoni zatravljenog dna, gde je u potrazi za mekušcima i račićima. Sitniji primerci se mogu videti kako uz samu ivicu drezge patroliraju u potrazi za hranom na dubini od oko pola metra. Krupniji primerci se retko mogu videti u površinskom sloju vode. Pažljiv posmatrač leti često ima priliku da vidi kako bas raubuje u najgušćoj travi, lenjo se prevrćući bez uobičajenog praska na površini. Jasno je da u takvim uslovima nije lako zabacivati skupe voblere (varalice), pogotovo ako se lovi sa obale jer mnogi ostanu zakačeni na trsku ili debele podvodne izdanke lokvanja koji se ne mogu izčupati ili pokidati snagom najlona. Dobrim izborom voblera mogu se izbeći suvišni gubici, a uspeh u ribolovu može da bude odličan.
Bas se kreće i zadržava u zatravljenim delovima vode, najradije oko velikih okana u drezgi i u zoni zatravljenog dna, gde je u potrazi za mekušcima i račićima. Sitniji primerci se mogu videti kako uz samu ivicu drezge patroliraju u potrazi za hranom na dubini od oko pola metra. Krupniji primerci se retko mogu videti u površinskom sloju vode. Pažljiv posmatrač leti često ima priliku da vidi kako bas raubuje u najgušćoj travi, lenjo se prevrćući bez uobičajenog praska na površini. Jasno je da u takvim uslovima nije lako zabacivati skupe voblere (varalice), pogotovo ako se lovi sa obale jer mnogi ostanu zakačeni na trsku ili debele podvodne izdanke lokvanja koji se ne mogu izčupati ili pokidati snagom najlona. Dobrim izborom voblera mogu se izbeći suvišni gubici, a uspeh u ribolovu može da bude odličan.
Opis i građa:
Bas je riba tamnozelene boje sa tamnim mrljama sa obe strane, po sredini tela ima horizontralnu prugu veoma različite širine, dok je sa donje strane svetlo zelen pa sve do bele boje. Leđno peraje je skoro odvojeno i sastoji se od 9 bodlji, dok nastavak leđnog peraja sadrži 12-13 mekih zrakastih delova. Micropterus na grčkom znači malo peraje, dok je salmo takođe grčka reč i znači pastrmka. Verovatno je otuda i jedan od njegovih danas odomaćenih naziva kod nas "pastrmski grgeč". Završetak gornje vilice dopire do iza granice oka, što nam ukazuje da se ovde radi o "velikoustom" basu. Kako kod nas nema više vrsta basova kao u Americi, mi ga jednostavno zovemo bas.
Konačno zaštićen i kod nas
Razmnožavanje:
Bas se mresti kada temperatura vode dostigne 16°C. Kod nas je to u zavisnosti od godine, od aprila pa nadalje. Bas voli praviti gnezdo u tihoj vodi bogatoj vegetacijom. Gnezda su obično na dubini od pola do dva i po metra. Ženka polaže od 2000 do 43000 komada jaja, nakon čega je mužjak otera i on dalje čuva gnezdo. Tokom perioda čuvanja gnezda, mu镳jak se ne hrani, ali napada sve uljeze, uključujući i varalice. Mlađ se izleže nakon 5 do 10 dana i ostaje na okupu pod okriljem oca. Mužjak ih čuva i po nekoliko dana nakon izleganja. Mlađ se u početku hrani zooplanktonom i larvama insekata. Kada dostignu 5 cm, postaju aktivni predatori.
Mamci i pribor za lov:
Bas se kod nas lovi uglavnom voblerima i leptirastim varalicama manjih brojeva od 1-3. Malo ko lovi mamcima od meke plastike namenjenih upravo lovu basa, a gotovo niko ne lovi mušicarskom tehnikom. Kada je reč o voblerima baš rado uzima skoro sve oblike tog mamca: vretenaste, zdepaste, izdužene u obliku lista itd. Međutim, neki od njih pokazuju se , i pored solidne lovnosti, prilično nepodesnim za lov u mirnoj i zatravljenoj vodi. Da bi vobler bio uspešan i uopšte primenljiv u takvim uslovima, treba da ispunjava nekoliko važnih zahteva. Idealan vobler za lov basa na kanalima treba da ima sledeće osobine: da bude obavezno plivajuci, sa dugom ravnom pločicom, da bude dužine 5-7 cm i težine 8-12 grama. Površina horizontalnog preseka bi trebalo da je jednaka ili veća od površine vertikalnog preseka na najširem delu tela. Iz toga proizilazi da je forma tog voblera zdepasta odnosno okruglasta. Kada je u pitanju boja, ne može se sa sigurnošcu sugerisati bilo koja kombinacija ili nijansa. Jedina koja se može preporučiti je univerzalno dobra kombinacija srebrnkastih i žutih bokova sa crnim leđima. Dobro se pokazala i popularna kombinacija boja "Fire tiger" kao i dvobojna kombinacija gde je presek boja izražen u zadnjoj trećini dužine voblera. Aerodinamičnost tako zamišljenog voblera je dobra što je značajno za precizno zabacivanje i pogađanje otvora u lokvanju ili okana u drezgi. Duga i ravna pločica, pri naglom i brzom povlačenju, na kratkom putu, dovodi vobler na optimalnu dubinu uz snažne vibracije. Čim se zastane sa povlačenjem, zbog velike površine horizontalnog preseka, vobler brzo ispliva na površinu pod dejstvom sile uzgona. Duboki useci ili okna u lokvanju ili travi su mesta u kojima se uvek može očekivati napad basa. Ako ga tu potražimo voblerom vretenastog oblika, šanse za napad krupnijeg primerka će biti male. Takav vobler posle pada na površinu vode i povlačenja, lagano i ravnomerno "hvata dubinu". Pošto je dužina puta kroz slobodnu vodu mala, on neće zaroniti na optimalnu dubinu gde se nalaze krupniji primerci. Zdepasti vobler će na istoj dužini puta, sa dva tri nagla potezanja, zaroniti do potrebne dubine i vraćati se ka površini praveći zbog oblika tela snažne i trenutne vibracije. Zbog svega toga, vrlo je verovatno da će izazvati na napad i basove koji se nalaze bliže dnu. Takav vobler se takode vrlo dobro kontroliše u pogledu određivanja i brze promene položaja u odnosu na prepreke u vodi. Kod zaobilaženja i preskakanja prepreka jednostavno se zastane sa povlačenjem da bi vobler naglo isplivao na površinu, pa se onda laganim povlačenjem uz vizuelnu kontrolu provuče između prepreka. Sve te prednosti naročito dolaze do izražaja kada se lovi sa obale i kada vobler treba da pređe celu širinu kanala. Ako bi se takav vobler tražio među onima koji se serijski proizvode, najbliži bi mu bili Poes-ov "Super Cedar", Storm-ov "Wiggle Wart", Bomber-ov "Model A" i rapalini modeli "Fat Rap" i "Rattling Fat Rap". Slične modele prave i mnoge druge firme kao Mans, Norman Lures... Kod nas je nabavka tih modela za većinu ribolovaca problematična. Najpristupačniji su vobleri firme Rapala a univerzalni model "Shad Rap" 5 i 7 cm pokazao je i u tim uslovima odlične rezultate. Mane su im što se teško kontrolišu i sporo isplivavaju a i cena ima je prilično visoka. Grafoprometovo "Ružno pače" od 5cm je odličan vobler, a proizvodi se i u tonućoj i u plivajućoj verziji.
Ako se peca sa obale dobro je imati alatku za spašavanje voblera zakačenih na prepreke. Za izradu su potrebna tri duža eksera od kojih se pravi "cengela". Ona se veže na kraj oko 30 m dugog ribarskog konca debljine 2,5-3 mm, a ispod nje se postavi olovni uteg težak 100-150 grama. Preciznim nabacivanjem u travu oko mesta na kome je zakačeni vobler on se najčešće izvuče zajedno sa komadima počupane trave. Pošto se lovi većinom po sunčanom vremenu zbog jakog obleska vode nije na odmet imati polarizacione naočare za ribolov. Što se pribora za lov tiče, preporučuju se štapovi od cevastog fiberglasa, dužine oko 2,5 m koji u odnosu na skupe grafitne štapove imaju niz prednosti.
Ako se peca sa obale dobro je imati alatku za spašavanje voblera zakačenih na prepreke. Za izradu su potrebna tri duža eksera od kojih se pravi "cengela". Ona se veže na kraj oko 30 m dugog ribarskog konca debljine 2,5-3 mm, a ispod nje se postavi olovni uteg težak 100-150 grama. Preciznim nabacivanjem u travu oko mesta na kome je zakačeni vobler on se najčešće izvuče zajedno sa komadima počupane trave. Pošto se lovi većinom po sunčanom vremenu zbog jakog obleska vode nije na odmet imati polarizacione naočare za ribolov. Što se pribora za lov tiče, preporučuju se štapovi od cevastog fiberglasa, dužine oko 2,5 m koji u odnosu na skupe grafitne štapove imaju niz prednosti.
BUCOV
pegunca
max 40cm.
od maja do juna.
Opis i građa:
Gornja strana glave i leđa su tamni sa zelenkastim prelivom, a bokovi tela i trbuh su srebrnaste boje. Osimrepnog, sva peraja imaju crvenkastu boju pri osnovi, a po obodu su siva. Obično narastu i do 40cm. od 15 do 25 cm a postoje podaci da dosežu i do 40cm. Uzduž bočne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti. Ko znazašto, ali u svakom slučaju neopravdano, kod nas je praksa da se naziv bucov koristi za
.
.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Hrane se faunom dna i larvama riba. Za razliku od bolena, kome je nalik, ne hrani se . Žive u mirnijim vodamacrnomorskog sliva i nemaju privrednog značaja.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, na šljunkovitoj podlozi. Plodnost mu je od 20000 do 40000 jaja. Na prednjem kraju telai na glavi, u periodu mresta, kod mužjaka se javljaju bradavičasti naraštaji.
Mamci i pribor za lov:
CRVENPERKA
krasnoperka, crvenooka
do 40cm.
do 2 kg.
od aprila - do juna.
Opis i građa:
Prosečna dužina odrasle jedinke iznosi između 20 i 30 cm, a kapitalaca težine preko pola kilograma i 35 do 40 cm. Najteži poznati primerci crvenperke bili su preko dva kilograma, ali su to mahom bili hibridi iz ukrštanja sa ili drugom krupnijom ribom iz familije ciprinida. Crvenperka se od belice razlikuje po položaju usta, više su uzdignuta, po oštrom prelazu između trbuha i podrepnog peraja, kao i daleko povučenom leđnom peraju prema repu. Peraja su tamnocrvena; između trbušnog i podrepnog peraja nazubljene ljuske čine greben. Odozgo je smeđezelena do staklastozelena; bokovi su žute, boje meda; trbuh je srebrnasto beli, ljuske su velike s tamnozelenim mrljama; šarenica je zlatnožuta i sjajna.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Otiče prvenstveno iz velikih jezera, prirodnih i veštačkih, ali i iz manjih voda kao što su bare i iskopi. Može se naći i u mirnijim odsecima tekućih voda uz deverike. Crvenperka boravi u blizini vodenog rastinja kao što je lokvanj, drezga, šaš, trska. Ređe izlazi na otvorene vode, a tokom zime se u jatima povlači u dubine. Po položaju usta može se zaključiti gde i kako crvenperka hvata insekte. Hvata ih na površini vode i to isključivo tokom dana pri sunčevoj svetlosti. Ponekad se mogu primetiti kako svojim leđnim perajima seku vodu ostavljajući blage talasiće iza sebe. Crvenperka voli bistru vodu. Kao i i crvenperka se uglavnom oslanja na čulo vida. Vode bogate crvenperkama često su isto toliko bogate i . Njeno omiljeno boravište je u vodama punim rastinja, a najradije boravi u širokim poljima šaše i trske koja po pravilu nude obilje raznovrsne hrane, pre svega sitne životinjice. Dakle, treba je tražiti među vodenim biljem. Živi u velikim jatima; zaržava se uz povrsinu vode.
Razmnožavanje:
Crvenperka je prava letnja riba. Posle mresta u periodu od aprila do juna, u zavisnosti od pojedinih voda, dobro se lovi sve do jeseni. Polnu zrelost crvenperke dostižu sa tri ili četiri godine života kad je duga 14 - 15 cm. Mrešćenje je u proleće. Plodnost je 96 000-232 000 jaja. Jaja, čiji razvoj traje 7 - 14 dana, se odlažu na biljke. U dijametru imaju oko 1,5 mm.
Mamci i pribor za lov:
U ribolov na crvenperku ide se plovkom (prirodno je da i ovo pravilo ima izuzetaka). Najpogodniji su oni mamci koji sporo tonu ili oni koji ostaju na površini vode. Između ostalih takvi su hleb, crvi. Posle zabacivanja plovak se na površini vode mora brzo uspraviti jer se često dešava da se mamac zgrabi još u fazi tonjenja. Sem toga češće se mora zabacivati i to daleko i precizno da bi se imalo uspeha u izlovljavanju jata uz ivicu polja obraslog šašom. Ribolov vaglerom je izuzetno povoljan metod. Koristi se za lov ispod površine vode tako da se između gornje olovne kuglice na struni i granička plovka iznad ušice ostavlja dovoljno slobodnog prostora po kojem se mamac bez problema može kretati. Zatezanjem strune mamac se diže a otpuštanjem i labavljenjem se spušta na postavljenu dubinu. Kada se koristi providna vodena kugla onda se preporučuje kugla manjih dimenzija jer veće proizvode jak pljusak prilikom dodira sa površinom vode, pogotovo ako se izbacuje na veću daljinu. Jato crvenperki se lako može uplašiti i razbežati usled nepažljivog ubacivanja hrane. Međutim, ove ribe se manje plaše od montaže unete u vodu i bez zazora prihvataju i mamac na većoj udici. Uobičajeno je korišćenje najlona od 0.20 mm na štapu od 3 do 4 m sa stacionarnom rolnom. Odgovara udica veličine 14 i manje u zavisnosti od vrste mamca. Podrazumeva se da se hranjenje riba uvek isplati. Komadići prepečenog ili starog hleba magično privlače crvenperku, ponekad čak i onda kada vetar duva sa obale prema otvorenoj vodi. Loptice hrane koja se ubacuje na dno treba da sadrže deliće koji će se posle rastapanja loptica dizati ka površini. Mešavina treba da bude takvog sastava koji će omogućiti brzo razlaganje ubačenih loptica. Provereni, klasičan način primamljivanja riba predstavlja fiksiranje na dnu komadića starog hleba u odgovarajućoj mreži. Crvenperke su u pravom smislu reči uporni i čvrsti borci pa zbog toga zakačenu ribu treba što pre izdvojiti iz jata kako se ostale nebi uznemirile i razbežale. Kapitalci se najčešće nalaze u sredini jata ili ispod njega. Ponekad se mogu uloviti i veštačkom mušicom. Crvenperka spada u malobrojne ribe koje se uspešno love na mušice, ukoliko posle njihovog dodira sa površinom vode nastanu "izdajnički" kružići, talasići na vodi koji će svakako privući pažnju crvenperke koja traga za insektima.
DEVERIKA
ploščić
do 75 cm.
do 6 kg.
od meseca - do meseca.
Opis i građa:
Deverika pripada redu šarana (Cyprinioformes), porodici šarana (Cyprinidae) i potporodici Klena (Leuciscinae). Telo joj je visoko (posebno kod starijih primeraka i primeraka iz dubljih jezera) i bočno spljošteno. Mladi primerci su srebrnaste boje. Kod starijih, leđa dobijaju zagasito zelenu boju, hrbat se izdiže, odvajajući srazmerno malu glavu, sa malim, gotovo završnim, mada ipak malo niže postavljenim ustima. Usta, sa predviličnim i viličnim kostima, vrlo su mekana. ždrelni zubi su jednoredni i ima ih po 5 na svakom petom škržnom luku. Posebna karakteristika Deverike je izrazito dugo analno peraje, sa 26-31(po ruskim izvorima 24-33) žbicom. Po broju žbica, ova vrsta se može razlikovati od Abramis sapa (Pallas, 1811) sa 41-48 žbica (Abramis ballerus) sa 39-46 žbica, (Vimba vimba) 20-25 žbica, i (Blicca bjoerkna) sa 22-26 žbica. Deverika može narasti do 75 cm dužine i do 6kg težine, a životni vek može biti i do 20 godina, premda su prosečni primerci deverike u ulovu od 30-40cm dužine i 0,5-1,5 kg težine
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Najčešće stanište Deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i Deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se sreću čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao, i dr. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za font mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.) Jelovnik starijih je slilčan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike će "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i, u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letenje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu.
Razmnožavanje:
Mrest deverike nastupa u aprilu i traje do kraja juna pri temperaturi vode između 10 i 14µC. U plitkoj vodi (0,2-0,5 m dubine), dobro zatravljenoj vodi, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažuci ikru na vodenu vegetaciju. Mrest se najintenzivnije odvija ujutru, između 6 i 9 sati, na mestima zaštićenim od vetra i ne traje duže od 2-3 sata. Polnu zrelost deverike stiču već u trećoj godini života (mužjaci), a najkasnije do pete godine(ženke). ženka u zavisnosti od uzrasta tj. veličine, položi od 100 000 do 580 000 komada ikre. Deverika kod nas, kako je već pomenuto, spada u tzv. "belu ribu" i računa se kao riba III kategorije. Zakonom o ribarstvu je zaštićena minimalnom dužinom izlova od 20 cm.
Mamci i pribor za lov:
Veoma je osetljiva na promenu vremena i u to vreme je ne interesuje ponuđeni mamac. Pred kišu i oluju silazi na dno i traži rupe u kojima će se sakriti ili čak zavući u podlogu. Ne dira udicu pri severnom i severnoistočnom vetru, a dobro jede pri južnom i jugozapadnom vetru. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, već ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da počne da guta, kreće na stranu. Lov na deveriku jednako je ispešan od ranog proleća do kasne jeseni. Najbolji period je od početka jula do kraja septembra. Tada dobro opremljeni, sa finim priborom, ceo dan možete imati dobar ulov. Sa osetljivim, dobro nameštenim plovkom i hranom lako možete namamiti viš deverika odjednom. Postoje dva uslova za usešan lov: šsto finiji i osetljiviji pribor i dobro pripljemeno mesto. Dubinski lov preporučuje se samo iskosnim ribolovcima sa dobrim refleksima, koji ne koriste čamac, te su primorani da love sa obale, na razdaljini 25 do 30 metara. Sa ove daljine treba da se koristi isključivo jako tanak najlon i jedan jedini štap. Ako lovite iz čamca on treba da bude postavljen u delu reke sa sporim tokom, 5 do 8 m iznad mesta gde želite da ubacite udicu. Budite leđima okrenutim prema vetru, tako da plovak nemogu da pomere ni vetar ni tok vode. Štap na lov na deverike bi trebao da bude što je moguće osetljiviji, tanak i savitljiv. U proleće kada deverike odlaze u plitke vode koristite štapove od bambusa, dužine 2,80 do 3 m. U drugim periodima kada riba nastanjuje dublje vode koristite štap duži od 3 m, jer što je štap kraći to je teže njim upravljati. Ako je težina deverike od 15 do 30 dkg koristite najlon 0,20. Plovak neka bude što manji, struk što uži a gornji deo što tanji. Udica od 10 do 14. Ako je težina deverike od 10 do 15 dkg koristite najlon od 0,12 do 0,15, udicu 12,16 i još lakši i uži plovak. Sa ovakvim priborom lako možete uloviti i bodorku i kečigu.
JEGULJA
180 cm.
5-8 kg.
februar-april.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Jegulja živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u braktičnim vodama na ušću. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1 000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujući komunikaciji koja postoji među njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosače i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drveću, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveći deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noći, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblačni i kišni prolećni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste.Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savlađuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeći kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i peščanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a noću traži hranu. Zimi se takodje zavlači u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da pređe 20 do 40 km. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je veličina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prođe nezapaženo.
Opis i građa:
Jegulja na prvi pogled liči na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugačko i skoro savršeno cilindrično, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oči i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su značajne za njeno čulo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usađeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugačka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videćemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na leđima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu. Interesantno je da krv roda Anguilla sadrži snažan neurotoksin koji izaziva ozbiljne infekcije kad dođe u dodir sa ogrebotinom ili ranom. Ovaj otrov nije proučavan.
Razmnožavanje:
Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naučnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pučini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpočinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina i dugački 50 cm, a ženke za 10 do 14 godina i tada su obično dugačke oko 1,5 m. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Tada im je meso na najvećoj ceni, pa je ribolov duž evropskih obala organizovan tako da se jegulje hvataju za vreme nizvodne selidbe. Ženka jegulje, nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde je voda topla, gde je salinitet veci nego u bilo kom drugom delu Atlantika i gde se mresti, posle čega ugine. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, leptocefalne larve, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu idući dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto kraće vreme stignu do američke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ženke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.
Mamci i pribor za lov:
Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osećaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoći, ili izjutra pa sve dok sunce ne izađe. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvići kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najčesše traži nepomičan mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obično je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su često jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi za
ili Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.
ili Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.
KALIFORNIJSKA PASTRMKA
ružičasta pastrmka
od 35 do 70cm.
Težina iznosi 15,8 kg.
u ranom proleču a završava se u maju.
Opis i građa:
Što se tiče građe nešto je &353;ira i snažnija od
. Telo, uključujući i peraja, prekriveno je tamnim pegama(vidljivim i na leđnim i analnim i repnim perajima) i vretenasto, kao i u svih članova porodice Salmonidae. Upoređenju sa pastrmkom potočarkom ima vitkije telo prekriveno brojnijim i malim krljuštima kao i manju glavukoja se završava nešto manjim ustima. Leđa su tamnozelene boje, a po bokovima (koji ponekad srebrnastosvetlucaju) se pruža šarena linija duginih boja koja vuče na crveno, od škržnog poklopca do repne peteljke(zbog čega je u nekim jezicima zvana "pastrmka duginih boja") a boja linije zavisi od veličine jedinke i odstaništa. Trbuh je beo, a ponekad žućkast ili ružičast. Zbog toga je zovu i ružičasta pastrmka.
. Telo, uključujući i peraja, prekriveno je tamnim pegama(vidljivim i na leđnim i analnim i repnim perajima) i vretenasto, kao i u svih članova porodice Salmonidae. Upoređenju sa pastrmkom potočarkom ima vitkije telo prekriveno brojnijim i malim krljuštima kao i manju glavukoja se završava nešto manjim ustima. Leđa su tamnozelene boje, a po bokovima (koji ponekad srebrnastosvetlucaju) se pruža šarena linija duginih boja koja vuče na crveno, od škržnog poklopca do repne peteljke(zbog čega je u nekim jezicima zvana "pastrmka duginih boja") a boja linije zavisi od veličine jedinke i odstaništa. Trbuh je beo, a ponekad žućkast ili ružičast. Zbog toga je zovu i ružičasta pastrmka.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Poreklom je iz Amerike (Kalifornija, Kanada, Severna Amerika). na naše prostore stigla je 1893. godine kadasu njome poribljene neke naše vode. U postojbini je predmet velike strasti i dubokog poštovanja zbog izuzetneratobornosti i veličine koju može dostići. Ubrzo se privikla kako u rekama tako i u jezerima, a živi životom našepotočarke. Masovno se gaji u ribnjacima uglavnom zbog toga što dobro podnosi temperaturu i do 25º, i tako jeFrancuska postala najveći evropski proizvođač pastrmke. Nikad se nije potpuno privikla na te prostore. Uprirodi se razmnožava samo na tačno određenim mestima, prvenstveno u Pirinejima. Ne zadržava se uotvorenim vodama. Manje je zahtevna od potočarke u pogledu količine i temperature vode. U nekim vodamapostiže maksimalnu težinu i do 10kg, ako ne bude ulovljena, budući da je velika grabljivica i nasrće na svemamce. Trofejima se smatraju i tri puta manji primerci. Prosečna lovna težina je od 200 do 900 grama. Kao mala hrani se planktonom i sitnim vodenim životinjama, a kasnije prelazi na krupniju hranu. Kad ostari, postajegrabljivica i drugoj ribi ne dozvoljava da dođe do hrane. U njoj i njenim rođacima krije se proždrljivac vrlo hitrih,ali i gracioznih pokreta. Najduže boravi u sredini vodene površine, gde se stalno vrti u krug -- čas na dnu, časna površini, čas između dva vodena sloja. U rekama traži dublje zone i pretražuje sve skrivene kutke svognovog staništa. Kako vreme odmiče, ima tendenciju spuštanja nizvodno. Od rođenja u uzgajalištu, kalifornijskepastrmke žive zajedno, više ili manje stisnute jedna uz drugu. Kad ih puste na slobodu, ta im navika ostane.Retko žive same. Njihov instinkt grupe, koji su stekle tokom odrastanja, suviše je jak. Kada se nađu uprirodnoj sredini, jedu gotovo sve što nađu; larve i najrazličitije insekte, crve, rakove, mlađ i manje ribe...Pecaroši im nude znatno originalnije mamce, kao što su granulati, proizvod koji najbolje poznaju jer su gakonzumirale od najranije mladosti.
Razmnožavanje:
U postojbini se razmnožava u trećoj godini života za ženke, a u drugoj godini za mužjake. Mresti se u ranoproleće (mart [čak i novembar]-april), pa sve do maja, u gornjim delovima reka prema temperaturi vode (10oC do 15oC) Tada po telu dobija još izražajnije boje, tzv. mresni osip, kada postaje prava lepotica. U to vrememenja i boju mesa i dobija jači riblji miris. Izleže od 500 do 5.000 jaja. Kada ih mužjak oplodi, inkubacija trajedva do tri meseca, a ponekad i više, u zavisnosti od temperature vode. Mlađ raste brzo, hraneći se insektima injihovim larvama. jajašaca, a polno je zrela izmedu druge i treće godine kad je dugačka 20-25cm.
Mamci i pribor za lov:
Kalifornijska glavatica je cenjena jestiva riba i veoma žilav borac, bori se za slobodu po svaku cenu, pa nekadazna iskočiti iz vode i metar u visinu. U tom slučaju potrebna je velika opreznost prilikom izvlačenja na obalu.Uspešno se lovi na prirodne mamce (glistu, crve, kućnu muvu) a što se tiče varalica, preporučuju semepps-ovi(0-1.), debljina najlona je 0,25 - 0,33mm i vobleri manjih dimenzija.
KARAS
karaš, zlatni karas.
45cm.
1,5 kg.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Naseljava tihe i tople nizijske vode, mrtvaje, bare, rukavce, ritove, jezera obrasla vodenim biljem, kanale,akumulacije i uopšte vode sa muljevitim i glinovitim dnom. Najviše joj odgovaraju uslovi u kojima živi
. Dostadobro podnosi nedostatak kiseonika u vodi. Koristi se kao mamac.
. Dostadobro podnosi nedostatak kiseonika u vodi. Koristi se kao mamac.
Opis i građa:
Telo joj je izduženije nego kod zlatnog karaša. Leđa su tamno siva, bokovi srebrnasti, ponekad sa zelenim ilimetalnim prelivima, kadkad i žutim. Peraja su žućkasta ili siva. Usta mala bez brčića. U našim vodamanaraste do 45cm dužine i 1,5kg težine. U većini voda
od 400-500gr smatraju se krupnim.
od 400-500gr smatraju se krupnim.
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
Uobičajeni mamci su crvena glista, crvi iz mesa i brašna, hlebna ruža, valjak od pšeničnog i kukuruznogbrašna, kuvano zrnevlje pšenice i kukuruza, grašak iz konzerve, topljeni sir... Podrazumeva se da prihranjivanjedonosi mnogo bolji uspeh.Lovi se raznovrsnim priborom. Obično se koriste štapovi dužine između 2,7 i 4,5 m,akcije "A" ili "B", sa opterećivanjem vrha 10-30gr. Plovak je lagan, dugačak i veoma osetljiv. Težina olova minimalna. Osnovna debljina strune je 0,18-0,20 mm, predvez 0,15-0,18 mm. Udica br. 4 kratkog vrata. Sitnijiprimerci se mogu loviti metodom "na pec". U tom slučaju koriste se laki i veoma dugački štapovi, osetljiviplovci, tanane strune (0,10-0,15 mm) i sitne udice (16-20).
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Razmnožavanje:
Mamci i pribor za lov:
KEČIGA DUGONOSA
nosvica
do 1 m.
do 9 kg.
od marta do juna
Opis i građa:
Od drugih riba iz porodice jesetri kečiga se lako razlikuje po veličini i po izduženom nosu (zovu je i nosvica), dugačkim resastim brkovima, bočnim pločicama i dvodelnoj donjoj vilici. Umesto krljušti po telu ima koš#&269;ate pločice raspoređene u pet redova, od kojih jedan zauzima sredinu leđa, dva su na bokovima i dva na ivici trbuha. Na telu ima 12 do 17 oštrih leđnih pločica, 58 do 70 bočnih i 12 do 18 trbušnih. Boja tela joj zavisi od mesta boravka i kreće se od žute do tamnosmeđe. Leđa su joj obično sivosmeđa ili tamnosmeđa, stomak žućkastobeo, a peraja siva.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Živi u nizijskim vodama crnomorskog sliva, u rekama koje se ulivaju u Kaspijsko, Crno i Azovsko more, kao i u reke koje se ulivaju u Ladoga i Onega jezera. Ke#&269;iga naseljava sve reke evropske Rusije i Sibira. Kod nas se nalazi u Dunavu, Savi i Tisi, i sve je brojnija u Velikoj Moravi. Ona se u principu nalazi na najdubljim mestima reke, obično na 18-20 cm od dna, a ponekad i na samom dnu. Samo uveče i noću odlazi na plića mesta, na travnati deo pri obali, gde pretresa sve rupe i udubljenja. Posebno voli "bubu", pa se kasno uveče vidi na površini kako je lovi. Za njen život je neophodan dobar kvalitet sredine u kojoj se nalazi, voli kamenito i peščano dno, čistu, prohladnu i prilično brzu vodu. Ovo je jedini predstavnik jesetri (rod Acipenser) koji neprekidno živi u slatkoj vodi. Jedini član iz porodice jesetri koja ceo život provede samo u rekama. Hrani se vodenim organizmima iz naselja dna. Odrasle ribe se hrane životinjama dna i ikrom drugih riba. Noću, prilaze obalama gde hvataju insekte koji padaju u vodu. Da bi ovo izveli, okreću se na leđa, jer su im usta sa donje strane tela.
Razmnožavanje:
Kečiga zimu preživljava u potpunom miru u većim dubinama donjih tokova reka. U toku proleca seli se uzvodno radi parenja. Od marta do juna, ženke polože od 11.000 do 140.000 jajašaca u peskovitom ili šljunkovitom dnu na dubini od 3 do 4 m. U prvih devet godina što je ženka starija, to više jajašca položi. Nakon tog uzrasta broj jajašca opada. Nakon oplodnje ženke napuštaju gnezdo, dok mužjak ostaje, nastavljajući da se pari sa drugim ženkama. Nakon izleganja mladi se pod uticajem strujanja reke seli ka ušću, gde se hrani glavonošcima.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se dubinski, a koriste se tanke i oštre udice velicine 8 - 14. Najbolji mamac je larva vodenog cveta, retko se može uloviti i na crvenu glistu. Mamac mora da bude na dnu ili blizu njega. Najbolje se lovi u proleće pred mrest. Na trzaj treba odmah kontrirati. Pored kečige u dunavskom toku žive i
koje su vrlo slične kečigama, ali periodično migriraju u Crno, Kaspijsko i Jadransko more. Ove dve ribe sportski pecaroši ne mogu da upecaju, njih love isključivo profesionalni ribari.
koje su vrlo slične kečigama, ali periodično migriraju u Crno, Kaspijsko i Jadransko more. Ove dve ribe sportski pecaroši ne mogu da upecaju, njih love isključivo profesionalni ribari.
KEČIGA KRATKONOSA
sip.
Opis i građa:
Kratkonosa kečiga je najnerazvijenija riba naših voda. Na telu ima pet važnijih koštanih pločica. One su manjeviše izdignute, špicaste i oštre. Koža između njih je bez krljušti. Glava joj je izdužena, a nos kratak. Ispodnosa su joj zaokrugljena usta sa četiri velika brka. Otvor usta je mali
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Živi u Crnom i Kaspiskom moru. U vodama Dunavskog sliva se retko kad nađe. Poslednji put je nađen 1957. udonjem toku Tise. Kratkonosa kečiga se hrani larvama, rakovima i ostalim bezkičmenjacima
Razmnožavanje:
U zavisnosti od staništa, kečiga može da se mresti tri puta godisnje, u proleće, leto ili u jesen. Kečigedunavskih voda mreste se od marta do maja u šljunkovitim i peskovitim delovima reke. Ženke se mreste nasvake dve do tri godine. Ikre su prečnika 1,6 do 3mm, težine 11 do 13 mg. Posle pet dana iz ikri se izležemlađ koji posle godinu dana odlazi ka moru.
Mamci i pribor za lov:
Zabranjeno ju je loviti preko cele godine jer je zaštićena vrsta.
KLEN
do 70 cm
do 6 kg
između aprila i juna
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Klen ima izvarednu sposobnost prilagođavanja raznim sredinama, kako po pitanju razmnožavanja tako i u odabiru staništa. Zna odoleti i preživeti i tamo gde su mnoge vrste uznazadovale. Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Može živeti i u kanalima, jezerima, peščarama, pod uslovom da sve te vode komuniciraju sa nekom riekom. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.
Opis i građa:
Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno, vretenasta oblika, prilagođeno plivanju i u pojaĨanim vodenim strujama, sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu. Repna peraja su široka i nazubljena, a trbušna su okomito postavljena nad leđna peraja. Zbog tamnog leđnog i repnog peraja, klen se prepoznaje i na velikim udaljenostima. U našim vodama retko naraste preko 4kg.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake.Inkubacija traje nedelju dana, a rast mlađi je dosta brz. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu, ali u osnovne prehrambene navike mu takođe spadaju i: mekušci, rakovi, mlađ, punoglavci, razne larve, kopneni i vodeni insekti, biljni i organski otpaci, mahovina, alge... Sezona parenja im je u proleće, kada temperatura vode dostigne 15ºC, u plitkim zonama, bogatim kiseonikom, tada mužjaci dobijaju pege po telu tj. prekriven je svadbenim tačkama, a peraje im postaje crveno.
Mamci i pribor za lov:
Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.
LINJAK
linj, linis
84 cm.(po zapisu iz jugoistocne Evrope)
8 kg.
od maja - jun,a ponekada i avgust
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda : bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca. Živi u plitkoj zamućenoj vodi koja sadrži mnogo vodenog bilja te spada u tipične barske ribe. Obično živi na dnu, i ne napušta ga , već po njemu rije tražeći hranu. Linjaku je dovoljna i najmanja količina kiseonika. Ako živi u tekućim vodama bira mesta gde se najviše taloži mulj, jer grabljivice izbegavaju takva mesta. Naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju, Novi Zeland. Najviše je rasprostranjen u srednjoj i južnoj Evropi kao i u srednjoj Aziji. Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojim skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Više voli topliju vodu i zato Severni delovi Skandinavije i bivseg SSSR-a mu nisu baš privlačni. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastane i male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule. Aktivan je uglavnom u sumrak i noću, danju miruje na dnu; pliva polako. Hrani se sitnim životinjama sa dna i biljem.
Opis i građa:
Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, i veoma sitnim krljuštima, pa kažu da je "mastan" kao
. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužijaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Repno peraje je slabo usečeno. Obodi svih drugih peraja su zaobljeni. Već od druge godine , mužjaci se razlikuju od ženki , jer im je negranati zrak u trbušnim perajama zadebljao. Trbušna peraja su karakteristična za determinaciju poliva, te su kod mužjaka veća i prelomljena, a kod ženki su mala i zaobljena. Obično narastu do 30 cm i 250 g,u dobi od 3 do 4 godine. Retko narastu duži od 50 cm i 2 kg. Postoje zapisi iz jugoistočne Evrope, o ulovima linjaka do 70 cm i do 8kg. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usaŵene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za cipšćenje, to ćete najlakše obaviti uz pomoć dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja; "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem, sa nijansama od zućkasto smeđe do zelenkasto sive na bokovima, što ga čine prepoznatljivim. Trbuh mu je žut, a svetlocrvene oči. Usta linjaka su postavljena koso nadole, a na kraju gde se sastavlja gornja i donja usta ima brčiće. Dublje u ustima se nalaze zubi u jednom redu i povijeni unutra. Glava i oči su mu krupni. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.
. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužijaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Repno peraje je slabo usečeno. Obodi svih drugih peraja su zaobljeni. Već od druge godine , mužjaci se razlikuju od ženki , jer im je negranati zrak u trbušnim perajama zadebljao. Trbušna peraja su karakteristična za determinaciju poliva, te su kod mužjaka veća i prelomljena, a kod ženki su mala i zaobljena. Obično narastu do 30 cm i 250 g,u dobi od 3 do 4 godine. Retko narastu duži od 50 cm i 2 kg. Postoje zapisi iz jugoistočne Evrope, o ulovima linjaka do 70 cm i do 8kg. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usaŵene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za cipšćenje, to ćete najlakše obaviti uz pomoć dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja; "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem, sa nijansama od zućkasto smeđe do zelenkasto sive na bokovima, što ga čine prepoznatljivim. Trbuh mu je žut, a svetlocrvene oči. Usta linjaka su postavljena koso nadole, a na kraju gde se sastavlja gornja i donja usta ima brčiće. Dublje u ustima se nalaze zubi u jednom redu i povijeni unutra. Glava i oči su mu krupni. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.
Razmnožavanje:
Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Mresti se na temperaturi vode od 22 do 24 stepena. Obično i najčešće se mresti u maju i junu. Plodnost je do 900 000 jaja. Jaja imaju u dijametru 0.8 do 1mm. Embrion se u jajnim opnama razvija 3 do 6 dana. Sitnu i lepljivu ikru odlaže na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20ºC. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo leti, a pri temperaturi od 4ºC prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.
Mamci i pribor za lov:
Najbolje se lovi na larve komarca.
Postavlja se pitanje kada linjak najbolje grize. On nije manje pametan od ostalih riba iz svoga roda. Osetljiv je na duge senke u vodi, sneg, jači vetar severac i hladnoća utiču tako da ponekada uopšte ne uzima hranu. Plašljiv je samo na prvi pogled, jer kada treba, zna da bude i napastan čak ponekad i brutalan. Tada jede i svoje potomstvo. Oni koji smatraju da je lenj, greše. Za lov linjaka potrebno je strpljenje i uporno sedenje. U privrednom pogledu značajan je kao dopunska riba za gajenje u ribnjacima , a poželjna je riblja vrsta za sportski ribolov.
Postavlja se pitanje kada linjak najbolje grize. On nije manje pametan od ostalih riba iz svoga roda. Osetljiv je na duge senke u vodi, sneg, jači vetar severac i hladnoća utiču tako da ponekada uopšte ne uzima hranu. Plašljiv je samo na prvi pogled, jer kada treba, zna da bude i napastan čak ponekad i brutalan. Tada jede i svoje potomstvo. Oni koji smatraju da je lenj, greše. Za lov linjaka potrebno je strpljenje i uporno sedenje. U privrednom pogledu značajan je kao dopunska riba za gajenje u ribnjacima , a poželjna je riblja vrsta za sportski ribolov.
MLADICA
drinska lepotica, dunavski kolos
preko 2m.
52 kg.
od marta do aprila.
Opis i građa:
Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi, ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ilidunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku, deluje zastrašujuce ali u isto vreme i lepo. Glava je duga i pljosnata, usta su šiljata i pružaju se daleko ispod očiju. Masna peraja su velika, ostala su relativno malena. Bokovi su svetliji, crvenkasti, odozgo je bela, srebrnastosjajna. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju.Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985. u Austriji. Vrlo je cenjena riba, već je postala vrlo retka.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do ušća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito koji joj je omiljena hrana. Voli velike dubine, gde se stalno zadržava stalno na istome mestu; aktivna je uglavnom ujutru i uvece. Mladi jedu crvolike beskralježnjake i kukce, a odrasli su grabežljivi.
Razmnožavanje:
Mresti se od marta do aprila u plitkoj vodi, izleže 10000-25000 jajašaca. Polno je zrela sa 5 godina kad je dugačka 50-60 cm.
Mamci i pribor za lov:
Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene, kako li se ponaša iz meseca u mesec. Od toga zavisi kojom varalicom je loviti. Onda da li su u vodi alge, koje Drinom počinju da plivaju već odpočetka juna. Na osnovu toga se određuje da li loviti na "platenicu", "peša" ili "mepsa" ili na neki drugi vobler.U lovu mladica se pokazala odličnom ručno pravljena varalica "sunderasti peš". Mladica se zadržava nanajdubljim mestima koja su uvek najnepristupačnija. što se tiče varalica tu važi pravilo - nema pravila. Treba joj nuditi sav svoj repertoar pa na šta je prevarite.
Što se tiče perioda i dana u kome treba loviti mladicu ovde, kao i za ostale vrste riba važi pravilo ujutro rano u cik zore i uvece kasno u sumrak. Drinsku mladicu je zabranjeno loviti noću. Važno pravilo za uspešan lov mladice je i uvažavanje činjenica je da je ona uvek tamo gde se zadržava bela riba, da bi se u određenom periodu dana njome hranila. U letnjim mesecima bela riba je na brzacima, i pošto je voda u junu snažna i ponekad mutljikava, mladicu treba loviti na šljunkarama i plićim mestima sa snažnim protokom vode. O lovu u mutnoj vodi važi pravilo: koristi varalicu što drečavijih boja. U julu mesecu kada je drinska voda kristalno bistra može se uloviti mladica pod uslovom da lovite u cik zore u velikim bukovima. U avgustu Drina je mala prozirna i topla i tada treba koristiti činjenicu da je protok vode oko stena i bukova veći i sa više kiseonika i tu treba potražiti mladicu. Isto ovo važi i za mesec septembar. U oktobru kada noći postanu hladne što se dešava i savodom, uslovi za uspešan lov mladice se poboljšavaju i tada su aktuelni vobleri. Za uspešan lov mladice odneobične važnosti su mesečeve mene. Za uspešno izvlačenje mladice je zaista potreban vrhunski pribor. Štap, mašina i najlon od 0,40-0,60mm. Mladica je veoma jak borac. Ume čak da u prvom begu odmota sav najlon sašpulne, a da ne govorimo o njenim elegantnim skokovima iz vode. Lov mladice je zaista vrhunsko zadovoljstvo, a svaki ulov je priča za sebe.
MRENA
1m.
9 kg.
od maja do juna.
Opis i građa:
Telo joj je vretenastog oblika sa naglašenim i jakim perajima. Leđa su joj sivomaslinasta, a prema stomaku je srebrnasta prekrivena gustom sitnom krljušti. Usta su joj mesnata i žilava ukrašena sa dva para malih brkova. Raste do težine od 10 kilograma mada se takvi primerci nisu videli već duže vreme. Najčešće se viđaju primerci od 500 grama do jednog kilograma, a primerci od 5 kilograma se smatraju kapitalnim ulovima. životni vek mrene je 9 godina.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Mrena je zasigurno jedna od najznačajnijih riba naših voda i njen lov nam pruža veliki izazov i zadovoljstvo. Može se loviti preko cele godine dok je s jeseni udarni termin. Najviše se zadržava u srednjem toku reke, na peskovitom i šljunkovitom dnu. Zimi se okupljaju u jata i miruju na dnu u dubljim i mirnijim delovima reke. Leti ih nalazimo u bržim i plićim delovima reke na prelivima u samim brzacima i na mestima gde po dnu ima krupnijeg kamenja i manjih stena koje omogućavaju brže strujanje vode. Početak dobrog lova mrene počinje već u proleće kada je više hrane u vodi i mrena je aktivnija nego zimi. Uzima hleb, gliste, crviće, rovce, kukuruz i dud (ređe) a neretko i sitnu ribu. Ne smemo da zaboravimo da je mrena oprezna i pametna riba. U ponudimamaca prilično je izbirljiva. Ugleda li nas - pobeći će. Učini li joj se mamac ili deo pribora sumljivim nestaćeiz našeg vidokruga. Mrena se može pecati na više načina: na plovak, varalicu, kotrljanje i na zastavicu.
Razmnožavanje:
Mresti se od kraja aprila do kraja juna i u to vreme ona slabije uzima ponuđenu hranu jer se hrani larvama kojejoj donosi voda ili ih sama traži ispod kamenja. Izleže 3000-8000 jajašaca krupne narandžaste ikre, koja serazviju u 14 dana. Mleč mužjaka je crvenkasta. Polno je zrela sa 4 godine kad je duga 30-40cm. Za razvoj ikrepotrebna je temperatura 10-12ºC. Mlađ se izvali za dve nedelje, brzo raste i za 4 meseca dostigne veličinukrupnije krkuše. Ikra mrene je otrovna i izaziva kolerične napade (povraćanje, proliv), pa ih ne treba jesti.Poznati ihtiolog Blih, pak, potpuno negira otrovnost te ikre. Useljenu ikru mrene mnogi ribolovci, nakonnekoliko dana, koriste za primamljivanje i lov skobalja.
Mamci i pribor za lov:
Lov mrene na plovak se ne razlikuje mnogo od lova ostale ribe na plovak, osim što se mamac vodi po dnu da skakuće ili tik iznad samog dna. Prilikom vođenja plovka najlon treba da je stalno zategnut kako bi lakše kontrirali i usmeravali plovak. Dok vodimo plovak treba povlačiti nazad kako bi se mamac dizao i skakutao po dnu što mrenu može primamiti smešom od nakvašenog bajatog hleba, sa crvićima, glistama i kukuruzom. Za ovaj način pecanja, štap treba da je tanak i osetljiv i ne kraći od 3 metra. Pošto se govori o izuzetnom lovcu mreni,; najlon može biti debljine do 0,30mm, a udice kovanice od broja 6 do broja 10.
Prilikom pecanja na dubinku pribor treba da je jači i teži. Na kraju najlona stavlja se veće olovo kako voda ne bimogla da ga pomeri. Na 25-30cm postavlja se jedna udica, a na 15-20cm od nje i druga. Od štapova najbolji su dvodelni, a najlon debljine do 0,40mm, jer se često umesto mrene zakači i poneki . Udice bi trebalo da su veće i jednokrake ali mogu i manje trokrake. Od mamaca za dubinku nezamenljivi su rovac i glista. Ako je naudici rovac najbolje je špricom i iglom u njega ubrizgati jod, kojeg rovac u vodi ispušta i privlači mrenu i druge ribe:
Lov mrene na varalicu je posebno zadovoljstvo.Varalicu ne vodimo na klasičan način već moramo da je plasiramo po samom dnu. To ćemo postići pomoću klizećeg olova. Klizeće olovo stavljamo na osnovni najlon. Iza njega vezujemo vrtilicu, a iza toga na 25-35cm varalicu. Prilikom zabacivanja, varalicu zabacujemo poprečno u odnosu na vodeni tok. Uz stalno zategnut najlon puštamo da je nosi vodena struja. Kada varalicadospe nizvodno od nas, držimo je u mestu i po nekoliko sekundi, a zatim vrhom štapa povlačimo ka sebi.Povlačenje treba da je sporo. Od varalica najefikasniji su vobleri od 2-5 cm. Nisu loše ni male cikade i kašikaredok su se leptiri pokazali najlošije. Za lov varalicom štap treba da je dug, osetljiv i lagan a najlon debljine do 0,25mm.
Za ovaj ribolov treba da na dubinku montiramo okruglo olovo i karabinjerom pričvrstimo udičnjak da ne bi dolazilo do usukavanja najlona. Pri pecanju postupak je sledeći: zabacite sistem uzvodno i kad olovo zastane laganim zatezanjem najlona pokrenite sistem sve dok ga vodena struja ne odnese skroz nizvodno. Tako ponavljati više puta sve dok se na pretraži ceo teren. Pošto se štap svo vreme drži u ruci i prati kretanje najlona lako se uočava zatezanja kad riba zagrize i tada se kontrira.
Za lov na zastavicu potreban je nešto duži lagani štap stim da se mašinica montira na sam kraj štapa. Na kraju najlona veže se malo okruglo olovo težine od 1,5-4 grama, što zavisi od brzine i dubine vode. Na 10-30 cm od olova vežu se dve udice a iznad udica veže se zastavica, odnosno komadić drečavo obojenog vunenog konca. Zastavica ima funkciju da pokazuje smer i dubinu kretanja mamca. Sistem se vodi kao i kod kotrljanja. Mrena je izuzetan borac na udici zbog čega je ribolovci i vole. Uhvaćena na udici očajnički se trudi da se oslobodi koristeći svu svoju snagu, bodući glavom po dnu uz energične trzaje. Kad se zakači teško se otkačinje, jer su joj usta mesnata. Meso joj je ukusno i veoma je rado viđena riba na trpezi.
NOSARA
buborak, kljunara , šljivar, plavonos, ogrica, popadnik, gubičasta deverika, ugrica.
51 cm
do 3 kg.
od maja do juna.
Opis i građa:
Nosara ima dužu glavu, izrazito izdužen nos i po tome po . Leđa su mu modra, a trbuh beo. Grudna i trbušna peraja su narandžasta, a ostala siva. Usta su donja, polumesečasta. Naraste najviše do 50cm i više od1 kg, ali su obično manji. Dobro se lovi u proleće ili u kasno leto, na dubljim mestima. Šljivar je pretežno vegetarijanac.Osim zelenih i nitastih algi koje sebi svojstvenim ustima struže sa kamenja, jede i larve insekata, račiće i crviće.Ženke su malo veće od mužjaka iste dobi i razlikuju se morfološki, zbog jajašaca koje nose. Mužjaci pocrne na leđima, pocrvene na stomaku, njihova peraja postanu crvena, a vrhovi leđnih i bočnih peraja postanu tamni i razvijaju se izraštaji na telu tokom sezone mresta. Ženke takođe mogu da razviju izraštaje, ali manje postojane.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Šljivar naseljava vode severne i srednje Evrope, a zalazi i u more. Iako liči na , pa ga mnogi zamenjuju sa njom, on pripada drugom rodu. Pripada beloj ribi šaranskog roda.Tipična je riba tekućih voda, mada se prilagođava i stajaćim. Treba ga tražiti u bržem delu vodenog toka. Leti se zadržava u vodama bogatim kiseonikom, tj. kod brana i napera. U plićacima zapažamo belasanje njegovih bokova dok kidaju alge sa dna. Nosara je jatna riba.
Razmnožavanje:
U vreme mresta, od maja do juna, u jatima se kreću uzvodno tražeći pogodna šljunkovita mesta za mrest. Tada skoro ne uzima hranu, pri jasnom letnjem danu posebno, pa ju je teško prevariti da uzme mamac. Polno je zrela izmedu 4. i 5. godine pri dužini od 24 do 28 cm. Plodnost je od 80 000 do 200 000 jaja, koje se razviju za jedan. Jaja su malo lepljiva i pričvršćuju se za kamenje ili biljke. U periodu mresta, i mužijaci i ženke imaju bradavičaste izraštaje po glavi i leđima. Jaja imaju u prečniku oko 1,4 mm. Razviće embriona traje od dva i po do deset dana, u zavisnosti od temperature vode.
Mamci i pribor za lov:
Sve nosare se love finim priborom, najlonom od 0,12 do 0,14 mm i udicama od 16 do 20. Lovi se na ružu od hleba, noklu, pšenicu. Peca se na plovak sa tako podešenom dubinom da mamac "miluje" dno.Da bi nosara navikla na našu hranu i naš mamac, neophodno je prihranjivanje. Hrana treba da bude dovoljno teška da ne ispliva niti da se brzo raspadne. Specijalisti za pecanje nosare godinama pokušavaju da je prevare na njenu omiljenu hranu-algu klodoforu, prekrivajući njome pažljivo udicu. Ako ovaj mamac izdrži izbačaj i vodenu struju, ulov je skoro zagarantovan. Neki algu mešaju sa želatinom, pa kada se masa ohladi, seku je na komadiće i stavljaju na udicu. Kapitalne nosare su odlični borci i podsećaju na mrenu ili jaza.
POTOČNA PASTRMKA
50 cm i do 12 god.
1 kg
oktobar - januar
Opis i građa:
Pastrmka ima poveću glavu sa tupom njuškom i velika usta sa oštrim zubima. Peraja su joj prilično široka, zaobljena i čvrsta. Leđa su joj tamnozelena, tamnosmeđa ili tamnosiva, ponekad gotovo siva. Bokovi su joj obično zelenkasti ili žućkasti, a trbuh srebrnast, žućkast ili svetlosiv. Odozdo je bela ili žućkasta. Raspoznaje se po crvenim ili crnim tačkicama po telu.Crvenih tačkica obično ima manje i mogu biti u nijansama od jarkocrvene do svetlocrvene boje. Za vreme mresta boje su jače i lepše. Ona koja živi u plićim vodama, gde je dno šljunkovito, obično je svetlijih boja, a ako nastanjuje dublje vode, pećine ili špilje, skoro je crna. Mlade pastrmke se od starijih razlikuju po boji, koja im se ustaljuje tek posle druge godine. Događa se da se pastrmka iz gornjeg toka razlikuje od one iz donjeg toka iste reke. Ima lepo i proporcionalno telo i ubraja se u dobre i brze plivače.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Živi u pastrmskim vodama, naročito u brzim tekućim, bistrim potocima sa šljunkovitim ili peščanim dnom. Ne napušsta svoje stanište. Skriva se pod korenjem drveća, kamenjem ili izdubljenim delovima obale. Voli hladnu vodu (najviše do 20 stepeni) bogatu kiseonikom. Hrani se insektima, crvolikim beskičmenjacima, vodenbuhama, ribama i njihovom mladji.
Razmnožavanje:
Mresti se, u zavisnosti od klimatskih uslova, od oktobra do kraja februara. Mužjak i ženka tada nalaze odgovarajuće mesto na šljunkovitom dnu. Repom i glavom iskopaju jamu duboku oko 20 cm u koju ženka položi 500-3000 jajašaca ikre, koju mužjak odmah oplodi. Jajašca su narandžaste boje veličine oko 5 mm. Za oko dva meseca iz ikre će se izvaliti mlađ. Ženka postaje polno zrela u svojoj 2-3 godini.
Mamci i pribor za lov:
Lov pastrmke je posebno zanimljiv i od lovaca zahteva maksimum napora, dosetljivost i iskustvo. Ona se lovi na dva načina, a sve ostalo je krivolov. Prvi način je veštačkom mušicom, mahajući štapom ili pomoću "vaser" kugle. Drugi način je varalica, malom kašikarom ili malim leptirastim varalicama. Pastrmka se, kada se zakači na udicu, vešto bori, munjevito pliva protiv struje, iskače iz vode i teži da ode u granje ili u neki drugi zaklon. Pri izvlačenju ribe na obalu treba biti oprezan. Ako nije velika, treba je brzo, bez mučenja, izvući na obalu. Za ribolov mušicom najbolje je razdoblje od polovine aprila do jula i od kraja avgusta do oktobra. Tokom dana se najbolje lovi pri oblačnom vremenu i posle blage letnje kiše. Lov pastrmke varalicom može biti uspešan ako se ona pravilno koristi. Iskusni ribolovac, pri pravilnom ponašanju varalice u vodi, može da oseti njene vibracije na vrhu štapa. Delovanje varalice na ribu zavisi od brzine povlačenja i trenutnih uslova u vodi. Mnogi varaličari love prebrzo ili presporo. Varalice (kašikare i leptiri) daju dobre rezultate kada se vuku polako, blizu dna, simulirajućilak plen. Kašikara treba da se klati-glavinja, jer ako se okreće, znači da se vuče prebrzo. Ako se, pak, krilca leptiraste varalice ne okreću, znači da se vučemo presporo. Brzina povlačenja se usklađuje prema tome koliko je riba tada lenja ili aktivna. Ponekad je dovoljno samo držati varalicu u matici koja će učiniti svoje i riba će zagristi. Mamac možemo dovesti na željeno mesto na tri načina: Kašikaru obično zabacujemo poprečno na maticu, vrlo malo uzvodno, dozvoljavajući joj da malo potone pre nego što počnemo sa povlačenjem. Kada krene nizvodno i upadne u maticu, usporimo povlačenje, a kada krene prema nama, potpuno prestajemo sa po vlačenjem. Kada varalica dođe u sporu vodu i vibracije prestanu, izvlačimo je i ponovo zabacujemo. Ako varalicu zabacujemo nizvodno, činimo to preko matice u suprotni ugao početka brzaka, nekoliko puta okrenemo mašinicu i dozvolimo matici da za nas pokreće varalicu dok je polako usmeravamo nazad. Kada varalicu bacamo uzvodno, vrh štapa držimo uspravno i namotavamo takvom brzinom da se varalica kreće malo brže od toka reke. U našoj zemlji lov pastrmke na prirodne mamce nije dozvoljen, a najmanja lovna dužina je 24 cm. Za uspešan lov, bitno je da odredimo pravu mušicu, a koja je prava saznaćemo ako jednu ulovljenu pastrmku rasporimo i pogledamo šta se nalazi u njenom stomaku, Ako takvu mušicu nemamo u kompletu, trebalo bi je napraviti na samoj vodi.Debljina najlona je 0,25 mm za sitnije primerke i 0,30 mm za krupnije.
ŠARAN
krap, krmača, dunavski lisac
do 120cm i preko 40 godina
preko 30 kg
od 2. maja do 15. juna
divljak - C. c. morpha
ribnjački, golać, unger - C. c. morpha hungaricus
Opis i građa:
Šaran je najznačajnija riba ravničarskih reka kako sa sportskog, tako i sa gastronomskog, a i privrednogaspekta. Od svih riba najčešce se nalazi na našim trpezama (ribnjački šaran - golać). Ribnjački šaran jeselekcionisan da ima što veći prirast uz obilje hrane. Profil index* divljaka menja se između 3,5 do 4,5, telo muprikrivaju velike krljušti, cikloidnog tipa. Najčešće imaju 32 do 38 krljušti duž bočne linije, od gore je braon, sastrane zlatno žut, a stomak mu je svetlo žute boje. Imaju ispred podrepnog i leđnog peraja po jednu velikubodlju, čije su zadnje ivice nazubljene. Imaju meke zrake bez pravih bodlji. Nedostatak zuba u vilicamanadoknađuju jaki ždrelni zubi. Žaranima nedostaje masno peraje. Iako šaran sazreva već kod užine od 30 cm, on može da dostigne dužinu do 1m i težinu do 28 kg. Šaran ima četiri brka, po dva sa svake strane usta. Profilindex* ribnjačkog šarana je 2 do 2,5.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Poreklom je sa područja između Crnog mora i Kaspijskog mora i Kazahstana. Odatle je prenet u skoro sveumerene vode sveta Bira obično kanale, jezera, pa i mirnije reke, pa ga stoga u Dunavu ređe nalazimo. Postojii tzv. Češki šaran, koji takođe spada u ribnjačke šarane. On ima krljušti, ali se mnogo razlikuje po obliku odpravog divljaka. Zdepast je i ima izrazito strma leđa. Pravi dunavski oklagijaš je riba vretenastog oblika inaseljava gotovo sve nizijske reke. Iz Evrope je preseljen u Severnu Ameriku i Australiju. Često ga zovu i "dunavski lisac", jer dugo ispituje mamac, pa ga je teško uloviti.
Razmnožavanje:
Mresti se od aprila do maja, kada izbacije od 200000 do 700000 jajašaca koja se razviju za 8 dana.
Mamci i pribor za lov:
U povoljnim uslovima postiže velike težine, ali mu borbenost nije u srazmeri. Zakačen na udicu, brzo sepredaje. Uboden na udicu, pronaći će i najmanji zapon da obmota najlon oko njega, a onda zbogom. Nakamenitim delovima reke držaće se dna da bi najlon prerezao na kamen ili školjku. Njegovo telo je gomilamišića (ne predaje se do poslednjeg časa). Kao svoje stanište, od koga se ređe udaljava, obično birapotopljene panjeve i stabla koja su duže vreme u vodi. Ovakva drva su načeta crvima, koji su mu, pored školjki ipuževa, glavna hrana. Najčešce mesto za lov se pronalazi posmatranjem površine Dunava. Tako se uočavajukarakteristični klobuci koje šaran pravi pri hranjenju. Kada se utvrdi da se radi o potopljenom deblu, na najlonse vezuje samo olovo, pa se pretragom po dnu određuje dubina i položaj potopljenog drveta. Na ovakvimmestima je obično pogodno koristiti jedan do dva stapa. Riba se uglavnom kreće uz krajeve stabla. Ako neodredimo tačan položaj stabla i pojedinih grana, sigurno ćemo mnogo više kačiti i kidati najlona i udica, adrmanjem štapa šaran će se rasplašiti.
Štapovi
Za ovakav način ribolova potrebni su izuzetno snažni štapovi, jer je ribu neophodno što pre izdići od dna ipotopljenog debla. U suprotnom, šaran će se uplesti u granje, što je unapred izgubljena bitka. Dvodelne"germine" su još uvek nezamenljive, a nemali broj ribolovaca još uvek koristi snažne bambuse. Dugacak štapse više savija, sto je neophodno izbeći, a i pogodan je za lov iz čamca. Na mestima gde su potopljeni panjevi,voda je uglavnom vrlo jaka, pa je potrebno i teže olovo. Idealan štap je duzine 240cm, bacačke tezine 70-150 ili100-200 grama. Štapovi od karbona, odnosno mešavine karbona i fibera, takode se mogu koristiti.
Najloni
Pošto se ovde ne preporučuje zamaranje dok se riba ne odvoji od stabla, najloni tanji od 0,45mm ne dolaze uobzir. Znači nikako istegljivi, jer se ribi ne sme dati prostora da se negde zavuče. Ipak ne treba ni preterivati,deblji najlon je vidljiviji, a povećava otpor vode, pa je samim tim potrebno stavljati i teže olovo. Šaran je izuzetnooprezna riba i ako oseti prevelik otpor, nece se prevariti. Nikako ne stavljati predveze. Jedna udica direktnovezana (bez putila), graničnik obično od ventil-gumice (najjednostavnija i najjeftinija varijanta) i klizajuće olovo. U zavisnosti od dubine i brzine vode, stavlja se olovo težine 70-120 grama. Kad se lovi šaran nikad ne trebastavljati dve udice zato što se jedna udica uvek uplete u granje.
Mašinice
Pošto ovde popuštanja nema, većina ribolovaca steže kočnicu do kraja, jer ako šaran krene svojim putem, većje pod stablom. Mnogi ribolovci koriste stari način ribarenja na namotače. Možda ce mnogi na ovo odmahnutiglavom, ali ovakav nacin ima svoje prednosti. Mašinice koje se preporučuju za ovaj vid pecanja su Quick 330 i440, Kardinal 57, 155 i 77, Mitchel 300, 306, 410 takođe i nezaobilazni Shakespear-ov Prezident i Ambideks.Kao što vidite, izuzetno jake mašinice velike snage, uglavnom sa pužnim prenosom.
Udice
Šaran ima veoma meka usta, koja se u borbi lako rascepe, a riba se oslobađa. Oblik šaranske udice vec jeuglavnom poznat. To su kratke i široke udice, malo zakrivljene, radi lakšeg kačenja. Vrh običan ili kriv(papagajke), materijal čelik, a u novije doba karbonke laserski ili hemijski oštrene. One su izvanredne zaribolov na kanalima i jezerima, gde nema zapona i gde se riba može do beskraja zamarati. Međutim, upanjevima te udice slobodno zaboravite. Isključivo Mustadove čelicne kovanice dolaze u obzir. Najpre zbogmnogo veće snage, a potom što su znatno deblje od karbonskih pa teže proseku šaranove usne. Preporučljivibrojevi u lovu su 1/0, 2/0, 3/0. Ako stavljate manju udicu, znaci 1/0, i riba savije štap, a vi je u kontri nezakačite odmah, stavljate veću. Taj šaran ima usta da u njih može stati pesnica i mora se što pre izdići od dnapa je potrebna debela udica velike snage.
Prihrana
Prihranjuje se u manjim količinama sa probarenim kukuruzom. Male količine hrane služe samo zato da sešarani naviknu na tu hranu i da je uzimaju bez podozrenja. Riba u panjevima ima dovoljno hrane za razvoj, jerkad bi čekala nasu prihranu slabo bi napredovala. Kukuruz za prihranu mora biti tvrd, jer se u suprotnomnakupi mnogo bele ribe i rakova. Na takav se kukuruz i peca. Obično se prihranjuje uzvodno 7-10 m od mestapecanja.
Mamci
Šaran se može loviti na durboka, zelenu glistu, običnu glistu, crviće, noklu (valjak), hlebnu ružu, gnječen hleb,kukuruz (stari i mladi), školjku, rečnog puža, rovca ribicu, baren krompir, pa čak i na tvister. Najbolji mamac odsvih je nokla koja se pravi na sledeći način: 2/3 kukuruznog i 1/3 pšeničnog brašna zamesiti u hladnoj vodi (poželji obojiti i dodati mirise). U lonac staviti vodu da provri. Od smeše se odmah prave nokle veličine oraha.Nokle se ubacuju u kipuću vodu i mešaju se varjačom da se ne zalepe za dno. Kada nokle isplivaju na površinuvade se i stavljaju pod tekuću hladnu vodu. Ovako napravljena nokla kada se baci o pod mora da odskoči barjedan metar. Dobro pripremljena na udici stoji 2-3 sata, a voda i bela riba teško je skidaju. Školjke i puževi sepripremaju tako sto se očišćeni ostavljaju na jakom suncu da se isuše. Tada postaju kao guma, pa ih bela ribateže skida. Kuvanjem takođe postaju tvrde, ali se zbog neprijatnog mirisa preporučuje da se to radi napolju. Odglista u obzir dolazi isključivo zelena ritska, jer sve ostale odmah napadne bela riba. Šaran će najbolje gristipred porast vode, u blagom porastu i opadanju.
* Profil index je srazmeran rast visine i dužine
SKOBALJ
podust, štupser, rijac, tintaš, šljivar, škobalja, jatnik
do 50cm i do 8 godina.
1.5 kg
od marta do maja.
Opis i građa:
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Skobalj je riba koja se krece u velikim jatima i hrani se algama i muljem koje skida sa krupnog šljunka. Po ovim karakterističnim tragovima može se lako odrediti područje na kom se zadržavaju jata sa krupnijimprimercima. U ravničarskim rekama ova riba, zbog načina ishrane, nije na ceni, ali je skobalj iz planinskih vodaveoma cenjen, pa se ograničava njegov ulov na 10 komada. Rasprostranjen je po celoj Istočnoj Evropi.Naseljava brze vode u kojima živi . Kada treba ga tražiti u glavnom toku, a kada se zamuti prilazi obali i tu tražihranu. Podust najveći deo dana provodi probirući alge pričvršćene za kamenje na dnu reke. Hrani se iličinkama, rečnim rakovima, pa čak i jajašcima i mladim drugim ribama.
Razmnožavanje:
Mresti se od marta do maja. Podust doživljava polnu zrelost izmedju 3. i 4. godine života. Razmnožava se uproleće, kada temperatura vode dostiže 6º do 8º C. Značajna se jata okupljaju po plitkim šljunčarama čestonakon većih migracija. Svaža ženka polaže otprilike 1.000 jajašaca u paketima, koje mužjak odmah zatimoplodi. Inkubacija jajašaca traje desetak dana.
Mamci i pribor za lov:
S obzirom da se skobalj kreće u jatima u brzim vodotocima na šljunkovitom terenu, a da mu je bajati hleb, kaoprimama, prava poslastica, pojavljuje se problem kako jato primamiti i zadržati na mestu određenom za ribolov.Za ovo se koristi alatka pod imenom mamac. To je naprava sačinjena od izlivenog olovnog tega od oko 3 kg nakoga je montirana pletena mrežica sa otvorima 2x2 cm veličine kese za 2 kg. Iz tega je napravljen i rukohvatkoji služi za zabacivanje ove naprave u vodu. Kroz rukohvat se provlači deblji najlon (1 mm) na čijem je krajuplovak od stiropora (precnika 10 cm) ili plastična flaša koja služi za obelež;avanje tačnog mesta na kome senalazi primama. Drugi kraj najlona vezuje se na obali malo uzvodno od mamaca da bi se smanjio otpor vode ida ne bi smetao plovku za pecanje.
Za ovakav ribolov se koriste nešto duži stapovi (3.5 - 4m kratke akcije ako se lovi sa mašinicom, ili 4 do 5mako se lovi štapovima bez vodica). Bitno je da su štapovi što lakši jer je neophodno stalno zabacivanje. Za ovuprimenu su se dobrim pokazali karbonski štapovi. što se plovaka tiče, u praksi su se najbolje pokazalivretenasti plutani, plastični ili balza plovci dužine 10cm i prečnika 15mm sa plastičnim ili fiberglas antenama iplovci pera, koji nose do 20gr. olova. Udice bele, kovane, veličine 10-12 a najlon 0,30 mm sa nosećimpodvezom od 0,20mm zbog velikog kvašenja prilikom čestog zabacivanja.
Kada je mamac ubačen u vodu već posle nekoliko minuta može se početi sa pecanjem. Udica se namamči saružom od hleba koja se na jednom kraju malo zgnječi i tu se zabode udica. Pored hlebne ruže koriste se ihlebna kuglica, mesni crvići, crvi brašnari, tanka crvena glista, kuvani krompir, kulja i komadic zgrušane krvi.Lovi se tako što se udica zabaci nekoliko metara ispred mamca i kad plovak nailazi u blizini bove lagano ganavedemo pred samu mrežicu. Ovde je vrlo bitno da nam namamčena udica klizi po dnu jer se skobalj hrani sasamog dna, i na tonjenje plovka treba kontrirati energično i kratko.
Sa obzirom da se skobalj hrani zelenim algama koje rastu na kamenju ispod vode, lako je pronaći mesta gdese kreće prostim pregledom površine kamenih gromada. Ako na njima ima pravilnih tamnih tragova, skobalj je u blizini. Međutim, mnogi tvrde da kada ima dosta algi, kada je voda bistra, skobalj ima dosta hrane i vrlo ćetega teško privoleti da jede vaše mamce. Tada možete probati da pecate na alge kao i ploticu, ali obratitepažnju. Skobalj ne može da čupa alge sa kamenja, već ih struže nosom ili hvata polumrtve, prezrele komadekoje nosi struja. Ovi komadi nisu zeleni vec mrki, pa njihovo ponašanje i boju treba i vi da oponašate vašomprezentacijom.
SMUĐ
šiljev
1,3 m.
15 kg.
u proleće odmah posle otapanja leda
Navike, stanište, rasprostranjenost
U Evroaziji je najrasprostranjeniji "obični" smuđ, (Stizostedion lucioperca.) Verovatno je nastao u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja oslađenog kontinentalnog mora (Panonskog) ka današnjem Crnom moru. Odatle se proširio po celoj centralnoj, zapadnoj i istočnoj Evropi. Prešao je i u Aziju, preko Urala, a u Severnoj Evropi se proširio skoro do linije polarnog kruga u Skandinaviji. Sasvim je uobičajena riba u Baltičkom moru u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda oslađena, kao i u oslađenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. U našoj zemlji živi u vodama crnomorskog sliva. Mlade jedinke se hrane larvama insekata koje žive u vodi i larvama drugih vrsta riba, a odrasli drugim ribama. Na grabljivi način ishrane prelaze krajem prve godine života. Meso smuđa je ukusno. Cenjen je u sportskom ribolovu. Uzgaja se u toplovodnim ribnjacima, ali za sada u ograničenim količinama. U Evropi se godišnje ulovi više od 10 000 tona smuđa, što svedoči o privrednom značaju te vrste.
Opis i građa:
Prema literaturnim podacima naraste do 1,3 m dužine i do 15 kg mase.Ima dva leđna peraja, koja se dodiruju, ili pak između njih postoji mali Kuban , sa pritokama. Naraste do 50 cm i 1,4 kg. Mnogi naši ribolovci imaju problema oko razlikovanja "naše" dve vrste smuđa. Evo i nekoliko osnovnih karakteristika po kojima se smuđ i smuđ kamenjar razlikuju: Stizostedion lucioperca - smuđ: zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bočni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica kod adulta nisu uočljivi jaki, očnjacima nalik zubi, dok su kod juvenila oni slabo izraženi. U bočnoj liniji se nalazi 70-83 krljušti. (Stizostedion volgensis) - smuđ kamenjar: zadnji ugao vilica doseže ili premašuje zadnji ugao oka. Bočni delovi glave nisu skroz, već samo mestimično obrasli krljuštima. Pri vrhu vilica nisu izraženi očnjacima nalik, snažni, zašiljeni zubi. U bočnoj liniji se nalazi 80-97 krljušti.
Razmnožavanje:
Smuđ je riba aktivna tokom cele godine kako zimi tako i leti. Optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a letalna (smrtonosna) oko 35 stepeni. Donja optimalna granica koncentracije kiseonika u vodi za smuđa je oko 6,5 mg/l pri temperaturi vode od 20 stepeni. Prema ovim vrednostima smuđ je otporan na visoke temperature u vodi bogatoj kiseonikom, a vrlo neotporan na deficit kiseonika. Ako se zagade vode, smuđevi stradaju među prvima.Plodnost je 1 000 000 jaja (do 200 000 na kilogram tela ženke). Jaja su sitna, u dijametru imaju 1 do 1,5 mm. Tokom zime je aktivan tokom celog dana, pretežno u priobalju, naročito ako mu vodostaj to omogućava. Mrešćenje pada u proleće, pri temperaturi vode od 12 do 15ºC. Mrest smuđa se odvija ranom zorom, u reci na dubini od 0,5-1m, u struji brzine 0,1-0,2m/s. U jezerima mrest je zabeležen čak na dubinama do 17m. Ukoliko Žive u jezerima gde nema tekuće vode, prilaze obali gde je dno peskovito ili šljunkovito, tražeći pri tome što čistiju i bistriju vodu. Mresni supstrat je najčešĆe šljunak. Na njemu mužjak gradi gnezdo, obično među korenjem biljaka i panjevima, pažljivo očišćenim. Svadbena igra sastoji se u tome da ženka miruje postavljena iznad gnezda, mužjak brzo pliva u krug oko nje na 1 m rastojanja, povremeno prelazeći u potpuno vertikalni položaj. Potom se, naspramno postavljeni, mužjak i ženka snažno tresu plivajući, kad dolazi do mresnog čina, tokom koga i mužjak i ženka jednokratno ispustaju celokupnu kolicinu i mleca i ikre. Jaja se odlažu u gnezda u obliku jama, a čuva ih mužjak. Nakon mresta, ženka se udaljava, a mužjak ostaje da vodi brigu o ikri. Embrion se u jajnim opnama razvija oko nedelju dana. Mladi brzo rastu. Postaju polno zreli sa 3, najčešće sa 4 do 7 godina.Takođe je interesantno da se smuđevi tokom mresta ne hrane, odnosno, ne uzimaju hranu.
Mamci i pribor za lov:
Smuđ hranu traži noću, ali uspešno se lovi u cik zore i predveče. Kada je vreme tmurno, grize i u podne. Mesta gde ima smuđa lako je uočiti, jer sve "pršti" od sitne ribe koja beži od tog grabljivca. Mladi i sitniji primerci u lov polaze grupno i u jednom pravcu. Ako je voda mutna, hranu traži na površini, a u ostalim situacijama je u srednjim slojevima vode ili na dnu. U jesen napušta dubinska skloništa i dolazi u plićake. Lovi se na mestu ili u pokretu. Za njega je važno da u vodi bude dovoljno hrane - manjih riba. Za stanište nije vezan koliko njegov konkurent štuka. Rado izlazi na otvorene vode, pa ga je zbog takvog načina kretanja teže pronaći. Iako je grabljivica i za plenom juriša silovito, mamac uzima obazrivo. Ako otkrijemo u kom je sloju vode, lako je odabrati metod pecanja - plovak ili dubinski. Ako ga lovimo dubinski, olovo se nalazi na kraju osnovnog najlona na dnu. Iznad njega se montiraju jedan ili dva bočna predveza sa mamcima. Najbolji mamac je sitna riba, ali sitniji primerci rado zagrizu i glistu. Na mirnim vodama je bolje koristiti plovak-balerinu. Plovak je manji i lakši nego , tj. toliko lak da ga keder ne potopi. Preporučuje se da glavni najlon bude plivajući (ako tone, namazati ga parafinom), kako se ne bi mrsio sa najlonom ispod plovka dok šeta amo-tamo. Debljina glavnog najlona treba da bude 0,30mm, a podvez upola tanji, jer smuđ ne voli debeo najlon. Smuđ nije žestok borac, pa je mogućnost kidanja mala. Za velike dubine se preporučuje šetajući plovak. Smuđ se uspešno lovi i na varalicu od meke plastike - tvister. Najviše uspeha se postiže belim i žutim tvisterom, sa dvostrukim repom i crvenom glavom. Uspešno se lovi na veliki vobler, povlačenjem iz čamca. Dobri rezultati se postižu i montažom prave ribice kao varalice. Smuđ ponekad dobro grize i na parče ribe (deo do repa), mada je teško utvrditi koje je to vreme. Zato nije na odmet da se jedan štap namamči komadom ribe. Ako se izuzmu kapitalci, smuđ se bori tromo i brzo se zamara. Ponekad, mada retko, dok ga izvlačimo, ugine pa na obalu izvučemo mrtvog smuđa. To se objašnjava tako što on doživi veliki stres (srčani udar) tokom pokušaja da se oslobodi udice. Mamci su
, sitna živa žaba, punoglavci, crna ritska glista, bela buba, repić od raka.
, sitna živa žaba, punoglavci, crna ritska glista, bela buba, repić od raka.
SOM
i preko 2m..
i preko 200kg.
od maja do jula.
Opis i građa:
Najveća rečna riba kod nas, nako , je som (Silurus glanis). On uopšte ne liči na svoje rođake u svetu. Ima veliku spljoštenu glavu i velika usta. Ima šest brkova od kojih su dva na gornjoj vilici i znatno su veći nego oni u donjoj. Još se razlikuje po tome što ima veoma kratko leđno peraje sa pet ili manje zrakova i po nedostatku masnog peraja. Veoma dugačko podrepno peraje siluridima služi kao glavno sredstvo za kretanje;ono je normalno odvojeno od repnog peraja. Trbušna peraja su mala i neupadljiva. Koža im je glatka i bez krljušti, ali su im peraja često ojačana koštanim bodljama koje predstavljaju izuzetno odbrambeno oružje. Sličnost između silurida i klarida jeste odsutnost bodlje ispred leđnog peraja. Voli mirne ili sporotekuce muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je a glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice koje se nadu na vodi ili u vodi gde živi. Zabeleženo je mnogo slučajeva da je lovio patke i guske. Lovi uglavnom noću, ali idanju ne propušta zgodnu priliku da nesto pojede ako naleti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Veoma česta veličina soma u našim vodama je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veciprimerci. Zabeleženo je da je u Odri ulovljen som dugačak 5 metara a težak 400 kilograma. Kod nas jezabeležen slučaj da je u Dunavu kod Apatina 1958. godine ulovljen som težak 208 kilograma na stari alaskinacin.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, ali najcešće sredinom maja i početkom juna, mada može da se desi da se mresti čaki u julu. Sve ovo zavisi od temperature vode koja treba da bude od 19 do 24 stepena i naravno od ostalih uslova, kao što je mesto i drugo. Mreste se u parovima. Ženka prethodno napravi gnezdo veličine 1x1 metar i visine oko 75 cm i tu položi ikru. Mužjak oplodi ikru a ženka ostaje i čuva je dok se mali ne izlegu. Gnezdo napravi od drakusine ili nekog drugog sitnog materijala i tu položi od 16 000 do 17 000 jaja a po nekima od 11 000 do 48 000 komada ikre u zavisnosti od veličine ženke. Ikra je lepljiva i lepi se za materijal od kojeg je gnezdo napravljeno, pa je ženka u mogućnosti da ih čuva dok se ne izlegu. Rastu brzo i već prve godine dostignu dužinu od 20cm. Somovi imaju manje reproduktivne sposobnosti nego druge ribe, pa zbog toga preuzimaju veoma opsežne mere roditeljske brige kako bi smanjili smrtnost u početnoj fazi rasta.
Mamci i pribor za lov:
Som se može loviti na mnogo načina, i raznim udičarskim alatima. Sportski ribolovci ga mogu loviti samo sa udicama. Među udičarske alate spada i bućka. To je vrlo interesantan i atraktivan način lova na soma. Najbolja sezona za lov soma je juli i avgust, a ribari kažu da počinje da jede kad cveta jorgovan. Kao mamac se može koristiti takoreći sve, a love ga čak i na komad sapuna. Najčešći je mamac crna glista, pijavica, durbak, rovac, riba ili parce, žaba, a ribari kažu da je od svega najbolji . Kažu: koliko imaš manica, toliko ceš somova uloviti. Znamo da je manić riba koja se može uloviti samo u zimskim mesecima, a som se zimi baš ne lovi, pa ga ribari čuvaju u barkama ili na drugi način dok ne počne sezona lova na soma. Kada se lovi bućkom upotrebljava se uglavnom rovac mada može da se upotrebi i nešto drugo.
Izgled bućke
To je, ustvari, jedno parče drveta obrađeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifičan zvuk koji izaziva soma i pokreće ga u akciju. Sastavni deo bućke je još i parče kanapa koje sa jedne strane ima omču gde se vezuje dugački kanap, a sa druge strane se vezuje veća udica i jača, iznad koje se pravi crvena kićanka. Na kanap iznad kićanke se naniže dvadestetak komada olova veličine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sunđera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bućke se vezuje omčom na jedan dugačak i jak kanap za čiji drugi kraj se veže veća prazna plastična kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veći som koji ne može da se zadrži.
To je, ustvari, jedno parče drveta obrađeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifičan zvuk koji izaziva soma i pokreće ga u akciju. Sastavni deo bućke je još i parče kanapa koje sa jedne strane ima omču gde se vezuje dugački kanap, a sa druge strane se vezuje veća udica i jača, iznad koje se pravi crvena kićanka. Na kanap iznad kićanke se naniže dvadestetak komada olova veličine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sunđera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bućke se vezuje omčom na jedan dugačak i jak kanap za čiji drugi kraj se veže veća prazna plastična kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veći som koji ne može da se zadrži.
U novije doba varalicom
Som se uspešno moze loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na jezeru Ada-ciganlija na Savi je ulovljeno dosta somova na taj način. Som se uspešno može loviti varalicom i na tekućim vodama. Što se tiče naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuća.
Som se uspešno moze loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na jezeru Ada-ciganlija na Savi je ulovljeno dosta somova na taj način. Som se uspešno može loviti varalicom i na tekućim vodama. Što se tiče naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuća.
Svaku ribu pa i soma možete uloviti tamo gde mu se najmanje nadate i kada se najmanje nadate. Pravila ne postoje, pa je zato nezahvalno bilo koga upućivati na određene terene. Osnovno je znati da određena vrsta živi u nekim vodama i gde se najradije zadržava, a ostalo je sreća i upornost. Mnogo pomaže znanje i iskustvo, alisreća je sreća.
ŠTUKA
preko 1,5m.
preko 30kg i preko 40 godina.
od januara sve do aprila.
Opis i građa:
Izduženo telo pokriveno sitnom krljušti štuke je prava mišićna opruga, koja omogucava da se pri napadu postigne početno ubrzanje do 11 m/s2, što je rekord među ribama. Ipak maksimalne brzine plivanja štuke nisu tako imponzantne i ne prelaze 60km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slučaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogućava snažno razvijeno repno peraje, srazmerno debela repna drška, dodatna propulzivna površina daleko pozadi i međusobno blisko i naspramno postavljena neparna peraja, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Moćno oružje za hvatanje plena su velika usta, kljun kao u patke, puna oštrih zuba različitog oblika i veličine, postavljenih na svim kostima glavenog skeleta u viličnomi jezičnom predelu, na koje se ribolovci, u svim priručnicima obavezno upozoravaju. Pri uzimanju hrane, štuka plen hvata s boka i okreće ga napred glavom, te ga tako guta. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogućava relativno sitnim štukama gutanje krupnog plena. Riblji mehur ima otvor koji se produžava u crevo, sva peraja imaju meke zrake bez bodlji, a trbušna peraja se nalaze na sredini trbuha. Severna štuka ima potpun niz krljušti od vrha do dna obraza odmah iza očiju dok je škržni poklopac koji se nalazi iza obraza pokriven krljuštima samo na gornjoj polovini.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Naša štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Prema nepouzdanim podacima, naraste do 1,5 pa i 2m i 34 kg mase. Znatno su realniji podaci o težini do 15 kg. Odrasla severna štuka je velika riba sa najvećom zabeleženom težinom od 20 kg i dužinom od 140 cm. Životni vek procenjuje se na 40 godina, ali se dopušta mogucnost da može da bude i duži. Medu našim predatorskim vrstama štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu veličinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Dnevna i sezonska distribucija štuke zavisi pretežno od njenog uzrasta. Treba naglasiti da je to predatorska vrsta koja najpre prelazi na ishranu ribom, već posle dva meseca života, pri dužini od nekoliko cm. Pri tom je instinkt toliko jak da se mlađ štuke, u slučaju nepovoljnih uslova za prolećni mrest drugih vrsta i njegovo kašnjenje hrani pripadnicima svoje vrste koji zaostaju u rastu. Već u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke (penkala) uredno postrojene i "zamrznute" u položaju očekivanja plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu i najviše jedu najčešću vrstu ribe u staništu. Onda kad to postane sama štuka nastupa nemilosrdni kanibalizam. Odrasle štuke se osim ribom hrane i žabama, sitnim vodenim pticama i neopreznim sitnim sisarima.
Razmnožavanje:
Štuka se mresti prva, već krajem zime, u našem podneblju od februara do aprila. Mresti se obično u plićacima obraslim travomgde jaja polaže nasumice. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. Ženka, u zavisnosti od veličine, polaže 16-75 hiljada komada ikre, čija nkubacija, posle oplođenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi se definitivno na ishranu ribom, a to se otprilike dešava u vreme proplivavanja tek izvaljene mlađi
i ciprinidnih riba, štukinog prvog plena.
i ciprinidnih riba, štukinog prvog plena.
Mamci i pribor za lov:
Štuka je izraziti vizuelni predator. Dakle, vid joj je glavno orijentaciono čulo. Oba oka su okrenuta napred, što daje stereoskopski vid, koji omogućava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Od organa lateralnog sistema, posebno je značajna grupa senzornih papila na spoljašnjoj strani donje vilice. Najbolji uspeh u lovu štuka postiže pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamućenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Busija koju štuka uzima zavisi od terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, ili su zauzete krupnijim primercima, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, i ravna površina betonskog zida je dobra, a kad nema druge, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno "zamrznuto", sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašuci grudnim perajima, počinje ukrućena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obično tada počinje da beži, što je već prekasno. Pri tome je štuka u stanju da izvanrednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega.
Proleće
Buđenje prirode u rano proleće, u Februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Jedna štuka, ženka, okuplja oko sebe veći broj mužjaka i ljupki čin mrešćenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazećim prolećnim vodama. Optimalna dubina za ljubavnu romansu je između 0,5 i 1,2 m. Već tada ova lepotica često plaća svoj prvi danak (ne)civilizaciji. Omamljena od stvaranja novog života, mora da se bori sa "Ljubiteljima prirode", gonjenim instinktom predaka i naoružanim motkama, mrežama i raznim oštrim baštenski alatkama. Za one koje vole riblje meso, čak iako štuku u to vreme kupuju u prodavnicama gde ne bi trebalo da je bude, jedna proverena informacija: meso štuke u periodu mresta nije dobrog kvaliteta, jer je zbog nalivanja ikre siromašno mineralnim i hranljivim materijama. Budite oprezni i sa ikrom štuke i pred mrest. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuce dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i nemora da pravi gnezda za mrest, kao što to čine neke druge vrste,
npr. Izuzev patuljastog američkog somčeta -ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipatični došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim buđenjem proleća i početkom prolećnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima žive štuke dolazi vreme za plaćanje sledećeg danka. Da bi se njive mogle obrađivati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako sto se drastično snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojničko - samački način života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a kreće se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena. štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem voda koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.
npr. Izuzev patuljastog američkog somčeta -ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipatični došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim buđenjem proleća i početkom prolećnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima žive štuke dolazi vreme za plaćanje sledećeg danka. Da bi se njive mogle obrađivati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako sto se drastično snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojničko - samački način života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a kreće se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena. štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem voda koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.
Leto
Iako se štuka ,u principu, može upecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona relativno retko aktivna u pogledu lova i dobar deo vremena provede u mirovanju, sita. Drugi razlog, za smanjenu mogućnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga sto fizički onemogućava varaličarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Događa se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dođe do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utiče na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slična pojava se ne dešava na većim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekućim vodama. Krajem leta štuka kao da oseća da se bliže posniji dani, pa počinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povećane i tada je štuka zakačena za varalicu, najborbenija.
Jesen
Jesen je top sezona za pecanje štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. To je vreme kada se gomile vikend - ribolovaca upućuje na vode sa kantama prepunim sitnih kedera i kada se izlovi veliki broj uglavnom nedoraslih primeraka štuka, koje se ni jednom u svom životu nisu izmrestile. To je još jedan danak koji štuka plaća, ovoga puta ribolovcima koji se ne mogu označiti kao sportski. Ovde se mora postaviti principijelno pitanje: da li je veće zadovoljstvo upecati 25 štuka ukupno teških 6-7kg ili dva komada od po 3-3,5kg, da ne govorimo o jednoj od 6-7kg? O tome koja je od ove tri varijante bolja za sportske ribolovce, ako se gleda na malo duže vremenske staze, nema potrebe raspravljati. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveci primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju i ako čitate dobre časopise o ribolovu, imacćte šanse da se veoma srećni vratite kući sa pecanja. To je vreme kada se većina vrsta bele ribe, glavne štukine hrane, sprema za prezimljavanje. Štuka se tada spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.
Zima
Sa nailaskom zime i hladjenjem vode, opada intenzitet metabolizma štuke. Ona se tada mnogo rede hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vode pokrije led, štuka je najmanje ugrozena u odnosu na ostale periode godine. Posto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad ne padne ispod dovoljnih granica, a minimalne količine hrane nikad ne nedostaju. Led, koji onemogućava ribolov, je najbolja zaštita koja štuki pruža šansu da sa dolaskom prvih toplijih prolećnih dana ponovo pokuša da obezbedi potomstvo, koje će jednoga dana možda biti i izvor zadovoljstva za prave, sportske ribolovce.
TOLSTOLOBIK-beli
1 m.
do 40 kg.
jun-avgust
Opis i građa:
Telo tolstolobika je visoko,sa strane spljošteno, a glava široka sa debelim čelom i očima spuštenim ispod uzdužne osovine tela. Zato je dobio ime debeločelac (na ruskom tolstij lob-debelo čelo) ili glavonja. Donja čeljust je izbačena i ide prema gore. Po sredini trbuha mu se nalazi greben od grla do analnog otvora. Leđa su mu tamnosiva, bokovi srebrnasti,a trbuh beličast, nepravilno je prošaran bordobraonkastom bojom. Prsne peraje dopiru do trbušnih, spljoštena su i idu prema nazad. Repno peraje je izrazito veliko i duboko urezano. Le࣡ peraje je kratko i izdignuto. Peraja su siva a nekada i sa bordocrvenim senkama. Krljušti su male i tanke. Tolstolobik brzo raste, ali mnogo jede. Crevo tolstolobika je 15 puta duže od tela odrasle jedinke. Tolstolobik je vrlo značajan za održavanje kiseoničkog režima vode, jer čisti vodenu površinu od zatravljenja.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Prenet iz Kine, reke Amur. Poznate su dve vrste, beli . Gaji se u ribnjacima, a naselio je i Dunav i njegove pritoke. Hrani de isključivo fitoplanktonom (algama i jednoćelijskim organizmima) i veoma brzo raste. Razbijanjem predrasude da se ne može loviti sportsko ribolovnim priborom (najzaslužniji za to su ribolovci takmičari koji su prvi počeli da ih love na sportski način, sa mec štapovima, tankim najlonima i malim udicama, uz pomoć odgovarajuće površinske hrane), kao i zbog svoje veličine (druga po veličini u nasim vodama), borbenosti i sve veće prisutnosti na trpezama postao je interesantna riba sportskog ribolova. U naše vode se unosi veštačkim putem, poribljavanjem i obicno zajdeno sa amurom. Te dve ribe žive u nekoj vrsti simbioze, tj.se hrani višim vodenim biljem, a tolstolobik nižim. Na izmetu
, koji sadrži veliki procenat celuloze, razvija se masa jednoćelijkih algi kojima se hrani tolstolobik.
, koji sadrži veliki procenat celuloze, razvija se masa jednoćelijkih algi kojima se hrani tolstolobik.
Razmnožavanje:
Polno je zreo sa 4 godine. Mresti se od maja do avgusta u toplim, kamenitim i plitkim vodama. Izleže do 500000 jajašaca. Mlađ nakon 6 do 8 dana dobija na pigmentaciji, rastu mu krljušti i usni otvori. U zatvorenim vodama se jedino veštački mresti, ne obnavlja se prirodnim putem, pošto mu je za mrest potrebna temperatura od 36º.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se ribolovačkim priborom, sa više uspeha na plovak u srednjim slojevima vode nego dubinski, najlonom od 0,20mm do0,30 mm i šaranskim udicama. Za uspešan ribolov obavezno je korišćenje primame (primama u vodi treba da stvara oblak po čitavoj visini vodenog stuba i blago muti vodu oko hranilice, od mamaca se koristi, prazna udica kod sistema sa tehnoplanktonskom tabletom (tolstolobik usisa udicu prilikom hranjenja), stiroporna kuglica, svila mladog kukuruza, mlad ili kuvani kukuruz, list deteline, komadići vodenog bilja. Vreme najbolje za ribolov je rano jutarnji i kasno večernji časovi.
Нема коментара:
Постави коментар